Selski prorok

By Ante Starčević

Godine 1853. "otac domovine" Ante Starčević napisao je dramsko djelo "Selski prorok", koje nikada nije postavljeno na sceni a objavljeno je tek 1923. godine. Književnopovijesna znanost drži ga pretečom domaćeg devetnaeststoljetnog pučkog igrokaza kojem će temelje postaviti izuzetno popularni Freudenreichovi "Graničari"(nastali i igrani 1857.). U "Selskom proroku" dramaturška je okosnica usmjerena prosvjetiteljskom niti, ličkim govorom i zauzimanjem očišta likova iz pučke, ruralne sredine, te oštrim šibanjem poroka plemstva, građanstva i inteligencije.

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Publishdrive
• Release date: Jan 2, 2012
• ISBN: 9789533281155

Book preview

Selski prorok

Ante Starčević

Sadržaj

ČIN I.

ČIN II.

ČIN III.

Rječnik

Bilješka o autoru

Impressum

Osobe

DANICA ŠTEDIĆ, gospodarica

STANIŠA, njezin sin

MILICA, njezina kćer

RANKO, Daničin unuk, đak

STOJAN BOBOVIĆ, služak kod Štedićâ

GRGA, njegov brat

ANĐELIJA OPAČIĆ

GRUJO, njezin sin, desetnik

GAJO LOBODIĆ, desetnik

LUKA SVEVIDIĆ, prorok

TRI PROSTA VOJNIKA.

(Dogođaj biva u Lici, godine 1838.)[1]

---

[1] Napomena: Selski prorok napisan je, kao i većina Starčevićevih djela, ekavski. Prema uobičajenoj praksi kod novijih izdanja Starčevića, obzirom da se radi o pučkom igrokazu, ekavica je zamijenjena ličkom ikavicom.

ČIN I.

Prizor 1.

(Prosta graničarska ugljenica)

STOJAN (dojde izvana)

STOJAN: Budi Bog i sveti križ sa mnom i sa svim stanovnicim ove kuće, - - hm - ovdi neka sam vrag žive. - Čovik se cili Božji dan muči kao zmija na trnu, pa za što? I ne zavidi mu se. Rano ustani, kasno lezi, sad simo sad tamo, jedva dovršiš jedan posao, već te drugih deset čeka.

To je čudno kod ove žene - - svak je se boji, ali da što, ko se ne bi zla bojao. Ona mora biti, oprosti mi Bože, (udari se po prsima) makar u devetome kolinu rođakinja nečastivoga. Kamo god se maknem, vazda mi se smrkne pred očima od slabljine. - Sad bi odmah išao spavati, ali, - šta ali? - iako neimam se večeri nadati: ona će naći sto prigovora, a možda će i do krupnijega doći.

Iz daleka sam čuo njezinu viku - a sada sve muči, bi reć da je kuća pusta. Mora, mora, da joj je njezina došla. Nikoga nije, - ni ja joj ne idem na oči, nego odmah s glavom u biljinu. Ali opet, opet, na svaki način čudno je bez večere spavati: čoviku se čini dok zaspe da vuci oko njega viju, a kad zaspe, davi ga i mora, i svakakve strahote u snu nazire. A sit, sit, samo pruži sve četiri ispod sebe, pa izvalio se gdi god, hrknja sve da se goveda plaše, - tu ne bi gutunar moru dovabio, tu se sanja o anđelima, o raju, o ženidbi, i o drugim ovako lipim stvarima. Au, ala su mi zubi čili! (pogladi se po trbuhu) Ali neću više o tome misliti, jer bi još jače izgladnio. Najpametnije je biti bez onoga do šta se ne može doći - veli moja gospodarica. Hahaha, vidiš ti tu mudricu: bilo to najpametnije ali najluđe, mora se čovik zadovoljiti. Tako je. (piva)

Dobro mi je, i boljem se nadam

U čemu hodim, u tome i spavam

Bos po zimi, jer tada zmija nije,

Bos po liti, jer tad snig ne bije.

Kada ručam, onda ne večeram.

Ništa zato: živem i tako od nekojih bolje, od nekojih gorje, a kao i nekoji drugi. Nisam sam. Kada ništa ne ištem, gospodarica mi ništa ne krati. - Ništa bolje nego leći, ali ne zaspati, jer bi me mogla na večeru zvati. Ko zna, što bi joj moglo u glavu puhnuti. (Hoće da ode, - kroz druga vrata dojde Milica.)

Prizor 2.

Milica i Stojan

MILICA: Stani, Stojane, stani, kamo ćeš?

STOJAN (spazivši ju): A, ti si to! mislio sam da je stara, pa sam upravo razmišljao kamo bi klisio da me stolcem, ali kakvim parizom ne ošune.

MILICA: Ostani, ne boj se, još je neće biti.

STOJAN: Zašto, ne bi joj Bog pamet rasvitlio, ali ju je koja druga po nas dobra snašla? Kaži, po Bogu te sestrim!

MILICA: Ništa joj nije, nego -

STOJAN (uteče joj se u rič): Ništa više, ništa više, kad joj nije ništa, nije ni meni ovdi stana, s Bogom. (hoće da ode)

MILICA: Čekaj, velim ti, ona je sada zabavljena s blagom, protirala je nas dvoje, pa sada sama samcata sve obavlja.

STOJAN: Ovaj će čas ovdi biti, ja bižim. (neustrpljiv)

MILICA: Bi li ti što jeo?

STOJAN: Bolestan se pita, a zdravu se daje. Daj mi štogod da založim, jer ako me ona ovdi najde, nada mnom će se iskaliti kad nije mogla nad vami.

MILICA: Uzmi u naćvam kruha, odvalakni dok je prilika.

STOJAN: Pomozi Bože! (lomi kruh) Bolje je više uzeti nego li ostaviti, bolje je da ostane nego li da ni ne doteče. (ogleda kruh) Aha, ala ćeš dobro pristati, - sad još samo da je sira, makar ništa više nego dobar kozarski kremen, onda nikad u bolje. Hvala, Milico, da mi još tebe i Staniše nije, bio bi već davno morao lipsati.

MILICA: Uzmi i sir jedan, pa bilo šta mu drago.

STOJAN: Da, tako mi duše, pravo imaš, psovani smo ovako i onako, a tući nas valjda neće. Kada bude za sir pitala, reći ćemo da su ga mačke pojele. Puna šaka brade. Sad me već ovdi nije treba. Milico, s Bogom.

MILICA: Možeš poslije