Košmarna sećanja jednog mesečara

By Frederiko Pedrejra

Pedrejra ponovo stvara svoju prošlost, zadržavajući se na detaljima, senzacijama, u rečenicama koje se često rastežu, igrajući se dimenzijom i percepcijom vremena i, sve to, bez ikakve mimikrije u odnosu na poznata dela. To je knjiga sa zapletima, tokovima svesti, međuljudskim odnosima, koja kombinuje modernost sa klasičnim tonom, ne mireći se sa uobičajenim narativnim formulama.

Komitet Nagrade EU za književnost

Ova priča pokrivena je velom melanholične nostalgije za udobnošću i sigurnošću detinjstva.

Emilija Žikić
prva čitateljka

• Language: Српски језик
• Publisher: Treći Trg
• Release date: Feb 22, 2024
• ISBN: 8664072329

Book preview

1.png

SREDOZEMLJE

MEDITERAN

BIBLIOTEKA

SREDOZEMLJE

Urednik: Dejan Matić

Dizajn korica: Dina Radoman

Izvršni urednik: Uroš Kotlajić

Copyright © 2020 by Frederico Pedreira

Originally published in 2020 by Companhia das Ilhas, Lda. Lajes do Pico, Açores, Portugal

Prevod Copyright © Jovan Tatić 2023

Copyright © ovog izdanja Treći Trg 2023

Funded by the European Union. Views and opinions expressed are however those of the author(s) only and do not necessarily reflect those of the European Union or European Education and Culture Executive Agency (EACEA). Neither the European Union nor European Education and Culture Executive Agency (EACEA) can be held responsible for them."

Finansirano od strane Evropske Unije. Stavovi i mišljenja iskazani ovde pripadaju samo autorima i ne odražavaju nužno stavove Evropske Unije ili Evropske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu (EACEA). Ni Evropska Unija, ni Evropska izvršna agencija za obrazovanje i kulturu (EACEA) ne mogu se smatrati odgovornim za iste.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture.

Objavljivanje ovog izdanja pomogli su DGLAB i Institut Kamoiš

Funded by the DGLAB/Culture and the Camões IP - Portugal

Frederiko Pedrejra

S portugalskog preveo

Jovan Tatić

Treći Trg – Srebrno drvo

Beograd 2023

Naslov originala:

Frederico Pedreira A lição do Sonâmbulo

(Companhia das Ilhas, Lajes do Pico, 2020)

Silviji i Aurori

Veoma cenim ljude koji uspeju da prepričaju svoje živote u autobiografiji, zato što su veze veoma složene. Znam da nikada to ne bih uspeo da dovedem u red.

Džon Kasavetes

JEZIK

Ne sećam se da sam ikada bio istinski nesrećan dok sam provodio vreme kod babe i dede.

Mislim da ti segmenti detinjstva i početka dečaštva i nisu bili pogodni za takva osećanja pored ostalog i zato što je tamo gotovo uvek bilo leto a i ja sam bio mali. Pošto je naša familija sa očeve strane bila brojna, retko kojeg dana, da ne kažem gotovo nikada, dok sam tamo provodio ona blažena tri meseca raspusta, kuća nije bila ispunjena poznatim licima, povremenim gostima koji su posećivali mog dedu, a deda je bez izuzetka sedeo s leve strane dnevne sobe u fotelji koju je oduvek sebi namenio, ispred jedne od mnogih polica sa knjigama, dok je baba uvek bila u nekom poslu, ili je peglala u dečjoj sobi ili se muvala tamo-amo od kuhinje do trpezarije izjutra i u rano popodne, ribala zeleni itison koji je već tada bio ishaban ili je nosila i odnosila escajg i čaše od zagasitog narandžastog stakla. Tih meseci živeo sam kao bubreg u loju i to govorim najiskrenije, bez navodnika na koje nas danas često primorava cinizam zrelog doba, a suština tog mog zadovoljstva proizlazila je iz mog skoro neograničenog pristupa dvorištu tokom dana gde sam satima igrao fudbal, jurcao ili se borio sa mojim bratom, koristeći pokrete koji su bar malo ličili na karate, sumo i rvanje.

Tih vrelih letnjih dana u dvorištu kuće u Benfiki, u četvrti Santa Kruz, bilo je uobičajeno da se kako ja, tako i moji rođaci (u to doba još uvek ne toliko brojni) penjemo babi na vr’ glave (kako je ona sama govorila, kada bismo prevršili meru) polivajući se vodom iz flaša da bismo se osvežili, što je bio zaludan posao jer smo ja i moj brat tada bili prilično debeljuškasti, pa smo trčali po dvorištu po žeglom suncu (kako je tata voleo da kaže, izgovarajući te reči tonom koji je bio ujedno i zbunjen i razdražen), uvek u čvrstoj nameri da smršamo. Naime, nismo trčali po dvorištu tek zabave radi, niti zbog neke tvrdoglavosti; mi zapravo i nismo trčali po dvorištu, već smo trčali u mestu i to toliko brzo da bi nam majice već posle par minuta bile natopljene znojem. A sve se to odvijalo pred otupelim pogledom naše babe koja kao da je već digla ruke od nas i koja je u strahu da ćemo dobiti upalu pluća ili sunčanicu neprestano motrila sa kuhinjskog praga, povremeno skidajući naočare, ne bi li nas uverila da se zaista brine, svesna da se iz njenih zacakljenih očiju slivaju gorke suze koje joj ostavljaju sive tragove na obrazima. Sve se to dešavalo mnogo pre pojave mobilnog telefona, sprave koja bi znatno olakšala užurbane pokušaje babe da stupi u vezu s mojim ocem tokom tih letnjih ferija i potpuno sam siguran da bi je poštedeo i mnogih isprekidanih rečenica kada ga je zvala na posao, a pre njega morala da prođe kroz neizbežni filter otegnutog i dobroćudnog glasa gospodina Prateša, koji je obožavao da gospođi da do znanja da mu je drago što je ponovo čuje, iako su tokom letnjeg raspusta razgovarali praktično svakoga dana i nije propuštao priliku da je upita za sve članove familije O. kojih već tada nije bilo malo, pre nego što iznuri moju babu svojom ljubaznošću, primoravajući je da promrmlja jedno oproštajno i mlako „hvala" i najzad dobije vezu sa mojim uvek zauzetim ocem kome se slušalica drugog telefona već bila zalepila za znojavi dlan.

Dedina radna soba bila je prava riznica tajni i malih iznenađenja u mojim preterano znatiželjnim dečjim očima. U stvari i ne znam da li znatiželja može biti preterana, prestajući da bude jedna blagotvorna osobina da bi se kasnije u životu preobrazila u breme. Bilo kako bilo, kada se osvrnem u prošlost, nisam ni bio u stanju da imenujem to stanje zatupljujuće očaranosti u koje sam često zapadao, da imenujem svoju slabu i snishodljivu radoznalost, jer sam je smatrao nekim mojim najprirodnijim osećanjem, naročito u određenim letnjim jutrima ili predvečerjima kada bi deda odlazio da kupi novine (Diario de Notisijaš – nikada ga nisam video da je kupio neke druge) ili hleb njemu i babi za doručak ili za užinu tetkama i stričevima i njihovoj deci koji bi tamo banuli kao u svoju kuću. Elem, rekao bih da je ta znatiželja izlazila na površinu pre svega kada je radna soba mog dede bila privremeno prazna („zamak, kako su obično tu prostoriju nazivali u krugu porodice, kao što su njegovu već odavno izanđanu fotelju nazivali njegovim „prestolom) a ja sam se pomno trudio da hodam kao po jajima (uvek bih se setio saveta „nožice ko pufnice" koji sam slušao još u vrtiću i koji sam usvojio kao svoj prvi moto).

Uzalud sam se trudio da nečujno pritisnem kvaku koja bi svejedno zaškripala svojim metalnim jezičkom i ne zatvarajući vrata za sobom (to se nikada nisam usudio ni tada, a ni kasnije) krenuo bih sitnim koracima po ulaštenom parketu i zadivljeno gledao oko sebe. Moja očaranost nije bila izazvana nekim određenim, novim predmetom koji bih ugledao na nekoj od polica ili usred nabacane hrpe papira, starih novina i ostalih drangulija koje su potpuno prekrivale površinu dedinog radnog stola. Možda je uzrok očaranosti bio jak miris koji mi je prodirao kroz nozdrve i koji mi se tada činio kao neka čudnovata mešavina, u isti mah i odbojna i privlačna, ulja, benzina, loja i cimeta, koja se uvukla u debeli sloj prašine, koji je praktično zabranjivao ulazak mom bratu, koji je tada imao tešku astmu, i prekrivao fotografije nasumično okačene na dva zida sa kojih su nečujno gledala lica, čas bleda čas sjajna, unuka, sinova i ćerki, a ta prašina je prekrivala i knjige o građevinarstvu i mašinstvu, beskrajne nizove knjiga među kojima je bilo naučnih dela i priručnika, a tu i tamo i poneki uljez u obliku knjige koja je imala strogo književne ambicije.

Takva je bila dedina radna soba, menjala se pri svakom pokušaju opisivanja, jer sve što sam tamo mogao da vidim bilo je podložno manjkavostima donekle nehajnog duha, a iako sklon takvoj vrsti znatiželje koja je tada u meni sazrevala, raspolagao sam prilično oskudnim znanjem, jalovim lutanjem pogleda koji mi je nepovratno zamagljivalo poimanje stvarnosti. Jednom sam čak zapisao, izveštačenim tonom, s namerom da zvuči originalno, da je radna soba mog dede poškropljena benzinom, a ako ćemo pravo, i dan-danas se silno kajem što sam je opisao tim ishitrenim rečima koje mi je diktiralo srce.

Ponekad, kada moj brat nije bio u kući u Benfiki iz ko zna kojeg razloga (pošto je bio stariji, pronalazio je – ili su drugi pronalazili – različite načine da se opravda slatka letnja dokolica), ja sam večeravao s babom i dedom u dnevnoj sobi (kada je bilo više gostiju, najmanje petoro rođaka u kući, obavezno bismo sedali za veliki trpezarijski sto od mahagonija), dok je televizor treštao, pred našim očima se smenjivali kadrovi telenovele, a čim bi se epizoda završila, penjao bih se uza stepenice i odlazio na spavanje. Obično nije bilo potrebe da babi poželim laku noć, jer sam znao da će oko jedanaest ili pola dvanaest i ona otići na spavanje i da će kao i uvek usput ući u moju sobu da dotera uštirkanu posteljinu na mom krevetu ili da prozbori nekoliko prikladnih reči, koje nisu nužno bile meni upućene (iako je ona mislila da je samo figurica svetice na polici u hodniku čuje), što sam ja uvek shvatao kao nepogrešiv znak da je vreme da joj malo pravim društvo u mraku njihove sobe, tako što je ona već ležala a ja bih umotao njenu sparušenu šaku u moju, dok se ona vajkala na protekli dan, što je bilo logično, s obzirom na huku i buku uz koju su proticali njeni dani, pre nego što bi me poslala u sobu, jer je znala da svakog trenutka deda može da se popne uza stepenice i spremi se za spavanje. Kad bi se deda penjao tim prokletim stepenicama na kojima se njegov otac, koga sam ja uvek doživljavao kao neku utvaru, nebrojeno puta saplitao sve dok i poslednji put nije pao (jer se tek mnogo kasnije jedan od mojih stričeva opsetio da postavi gelender), obično je već bilo iza ponoći, i kako sam rastao, nošen poletom umišljene zrelosti koju su moj otac i brat na silu hteli da mi nametnu, masku muškosti koja je servirana sa ljutim sosom i gašena velikim gutljajima kisele vode i soka od paradajza, iz leta u leto postajala mi je sve prisnija izdužena senka koja se kao neka mrlja ocrtavala na zidu ispred moje sobe a nestajala bi tek pri poslednjem blesku električne svetlosti iz njegove radne sobe pre nego što bi je ugasio.

Tanki zrak svetlosti, koji se probijao kroz odškrinuta vrata i razlivao se po parketu moje sobe, ulivao je u isto vreme i strah i pometnju u moje poimanje stvari, a u noćima kada je otac dolazio u sobu u gluvo doba, obavijen mešavinom mirisa ostataka parfema, znojave košulje, alkohola koji je isparavao iz njegovog grla, a sve je to bilo zaokruženo tipično muškim mirisom mnogobrojnih cigareta SG sa filterom koje je pušio do balčaka, u tim noćima sam se redovno pretvarao da spavam dubokim snom, čak i kada je bio u boljem raspoloženju i nije se libio da čvrstim korakom pređe preko traga svetlosti koja je prodirala u sobu, korakom koji sam odlično poznavao (karakterističan za njegove izbledele i razgažene mokasine), da bi zatim položio svoj topli dlan na moje čelo i provukao prste kroz gustu ćubu moje talasaste tamne kose, u to doba noći već zamršene i uronjene u jastučnicu od grube tkanine u koju su godinama glavu spuštali, iz noći u noć, leti i zimi, moji stričevi i tetke.

Osetio bih vrelinu grube neobrijane kože njegovog lica, a on je na svoj sirov način pokušavao da pokaže malo nežnosti, da oseti umirujuću toplinu mog usnulog lica, a kada bi njegove mokasine krenule u suprotnom pravcu, sa povremenim neodlučnim zastajkivanjem pre konačnog povlačenja, prijatnost koju sam osećao, obraza još uvek vlažnog od njegovog poljupca i nozdrva punih mirisa kojima je noć, puna lutanja, a da otac toga nije bio ni svestan, stvarala u meni predstavu o svetu odraslih. Otac je iza sebe ostavljao neku vrstu prikaze zrelog čoveka, koja je meni bila zabranjena, da još malo pleše u sobi iako sam bio svestan da je njegova prava figura već silazila niz škripave stepenice korakom koji se kolebao između sigurnog i teturavog, a sve to moje pretvaranje da spavam, počev od pljuvačke koja mi se slivala ka levom uglu usta, postajalo je stvarno, a ja kao da sam ubeđivao samog sebe, da bih ostao budan, da je sve to, moja pospanost, zbrkano lutanje mojih misli, kratko trzanje nogu poput nekih pilića zarobljenih u mekanoj krletki posteljine, sve to nije bilo ništa više do moj pokušaj da se pravim da spavam, da bih mogao da budem svedok očevog dolaska, jer kada bi otac u meni prozreo dete spremno da sa njim razgovara o temama koje u njegovim godinama ne bi trebalo da bude u stanju da razume, nestao bi sav taj diskretni šarm njegove kratke posete, njegovog dodira, njegovog posebnog mirisa, koji bi u nekim drugim prilikama, čak i meni u tim ranim godinama, mogao da deluje veoma napadno. I tako, dok sam se trudio da ubedim sebe da je moja pospanost puka lagarija, na kraju bih redovno zaspao, podležući pred sopstvenom maštom.

Često, u noćima kada brat nije spavao u krevetu pored mene i kada nisam imao s kim da razgovaram dok mi telo skroz ne obamre, pokušavao sam, kao mnoga deca sklona nekoj neodređenoj seti, da u mraku razaznam obrise starog belog i tamnog nameštaja. To je bio moj način da isprobam svoj noćni vid, iako je tu možda bilo u pitanju prvo iskustvo duhovnog slepila, onog koje se kasnije u zrelim godinama ispoljava kao neka vrsta predskazanja koje retko kada dovodi do povoljnog ishoda u životu. Ležao sam tako žmureći dovoljno dugo da