Teodosije mlađi

By Razvan Radulesku

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST

Ovaj roman je fantastična priča koja društvene probleme i moralne norme ogrće bajkovitim plaštom. Njeni likovi bi se savršeno uklopili u društvo savremenih političara, oni se vrlo lako mogu susresti i u ovom našem stvarnom svetu, autor ih filtrira kroz svoj vlastiti osećaj apsurdnosti, daje im ekskluzivni identitet i ponekad im dopušta da se međusobno ubijaju, postavljaju jedni drugima zamke i otkrivaju svoje groteskno lice. 
U svetu Razvana Raduleskua današnje geografske granice Rumunije ne postoje, one nestaju, a kao rezultat toga nastaju sukobi s istorijskim korenima, koji stvaraju nove teritorije. U kraljevstvu koje je nasledio Teodosije, premlad da bi izdržao bremen vlasti, pletu se intrige i vode se spektakularne bitke. Pozadina događaja je nalik istorijskoj – kraljevi sede na svojim prestoljima, ratnici se mačuju, svedoci smo sukoba između dvorova, balova tipičnih za neke druge epohe – ali ipak, priča ima i mnoge elemente savremenog sveta, čak i poprima, moglo bi se reći, postmodernistički kontekst.
Na nekoj potpuno drugoj ravni, ovo je priča o detinjstvu, koje se posmatra kroz oči odrasle osobe. Međutim, nije reč ni o samom detinjstvu, nego o detinjim fantazijama, o načinu na koji se događaji iz savremenog društva transformišu vizijom deteta u fantastično ludilo, u komične užase i tužne komedije. Ovo je roman o detinjstvu, ali onaj čija je poruka pre svega usmerena ka odraslima.

• Language: Српски језик
• Publisher: Sezam Book
• Release date: Nov 25, 2018
• ISBN: 9788661051814

Book preview

Naslov izvornika:

TEODOSIE CEL MIC

Răzvan Rădulescu

Copyright © Polirom, 2006

Copyright © za srpsko izdanje Sezam Book, 2017.

The European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which reflects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein.

Razvan Radulesku

TEODOSIJE MLAĐI

Roman

Sa rumunskog prevela

dr Mihaela Lazović

Za Elizu, Leu, Anisiju, Tudora, Smarandu,

Ileanu, Tomu, Anu, Timoteja, Manolačea,

Sofiju, Luku, Mariju, Nataliju, Radua, Ioanu,

Vlada, Kristijanu, Viktora, Julijana, Marijuka,

Andreja, Stefana, Kriztinu, Kosmina

i drugu decu

Ponekad je i najmanji dašak vetra skrivena posledica besne oluje.

Negde daleko, veoma visoko, određena promena u pritisku ili temperaturi (ili i jedno i drugo) usisala je vazduh nagore, vazduh koji je lenjo obitavao u jednoj uvali, i poče da ga kovitla, mešajući ga sa finom parom oblaka. Kovitlac se okrenu u vazduhu, nevidljivo, te stiže sve do oblaka koje je progutao bez griže savesti. Prošavši kroz jedan oblak koji je bio debeo kao bure i prepun kišnih kapi, kovitlac se pokvasi. Potom se uz drugi oblak sledi kao led u zamrzivaču, zavrte se još jače pa se led pretvori u iglice. Kada su oblaci koji su mu išli u susret postali toliko mnogobrojni i crni da ih više nije mogao gutati, on se uputi ka severu, preko voćnjaka punih jabuka, a od njegove siline se grandiozno vijorila zelenocrvena zastava sa tornja tvrđave Otoburg. Kovitlac je mlatio gra ne prepune jabuka (većina jabuka je popadala i tupo udarila o zemlju, a one u krošnjama koje nisu pale bile su izudarane svejedno više nisu bile jestive), podigao je šljaku sa teniskih terena kraj šančeva punih vode, te se zakovitlo ka jugu pustošeći pravolinijske voćnjake, otresajući grozdove sa vinove loze. Kada se, u sumrak, vrtlog od lišća, prašine i grana sudario sa parom koja se uzdizala iznad Hladnog jezera, činilo se kao da je kovitlac izgubio na snazi, te je bio neodlučan da li da se uputi ka istoku, tamo gde Zeleni Mravi grade temelj prelepom kanalu Filijaši–Naše More, ili da pak krene ka zapadu, kako bi počistio krhke konstrukcije, koje su Ljubičasti Mravi sagradili iz razonode, kao i skele rudnika soli iz Petrile.

S obzirom na to da je odluka previše kasnila, tople jezerske struje su ga, sa visina, umirile i uputile ka jugu. Oko deset sati uveče, jedan talas hladnog vazduha proleti tik iznad ogledala jezera, ostavljajući za sobom male, kovrdžave valove, te dotače južnu obalu; više je zvučao zadihano nego preteće. Za kovitlac ovo je bila najteža deonica. Trebalo je da se uputi polako ka jugu, preko nižih planina i brda koje razdvajaju Hladno jezero od Bukurešta. U svakoj kotlini, kovitlac bi izgubio na snazi koje je ionako malo imao, naročito nakon svoje borbe sa škriputavim, metalnim petlom sa krova Teodosijeve letnje rezidencije. Potom bi iznuren stigao pred Zid – gde bi dunuo topao dašak, koji nije bio bog zna šta za Bukureštance iza kojih je bio vreo dan. Jer ko uopšte obrati pažnju na vetrić što podigne pokoju haljinicu ili oduva pokoji šešir sa glave prolaznika u noći? I ko još ne pobrka vreli vetar, što projuri preko mosta zvanog Izvor preko reke Dimbovice, sa ventilacionim sistemom metroa?

Kovitlac se dugo vrteo oko pozorišta Bulandar – zaustavio se na semaforu ispred kafića Limunčić (sa njegove desne strane u noći je zjapila Gimnazija Lazar sa fasadom osvetljenom crvenim svetlima bulevara). Plašio se drugog vetra koji je bio topao i mirisao je na vanilu i kolače, a dopirao je iz kafića, kroz jedan niski prozor sa rešetkama. Kada se upalilo zeleno svetlo na semaforu, prešao je ulicu, zakovitlao se pored gimnazije, pa ušao u park Kišmiđiu, gde se rasplinuo po mnogobrojnim alejama. Jedan blagi diskretni vetrić našao je svoj put između gvozdenih nogara stolova i stolica Buturuge, rastegnuvši se poslednjim atomima snage da bi se vinuo do dimnjaka na kojem su stajali golubovi. Udario je u jedan zid dimnjaka i u poslednjem trenutku ispustio jedva primetan zloslutan miris leda sa severa, i u isti mah je okrenuo jedan od mnogih razbacanih listova hartije A5 formata licem nagore. Na tom papiru je bila slika stisnute pesnice, a ispod nje su velikim slovima stajale tri reči:

„Bukureštanci, u boj!"

I

Jagode Sove Kaliopi

Na verandi svoje kuće, sa stepenicama na ulazu, stajao je Teodosije Mlađi i zatražio hoklicu kako bi komotno mogao da gleda u baštu.

„Bolestan sam, obavestio je Mačkopsa, „i hoću jagode. Donesi mi jagode.

Mačkopas ga pogleda, nezadovoljan, kratko ga nije bilo, pa se vratio sa zdelom jagoda.

„Ovo su poslednje" reče i ode po kašičicu.

„Kako to da se i tebi ne jedu?", čudio se Teodosije, uzimajući kašičicom jednu jagodu i brzo je pojevši.

„Ne jedu mi se i gotovo. Mačkopas je slegnuo ramenima i seo u turski sed pored fotelje. Kakvog su ukusa?"

„Šta, jagode? Znaš kakvog su ukusa maline?"

„Hm, reče Mačkopas. „Da znam ukus malina, znao bih i ukus jagoda, prilično je jasno, zar ne?

„Onda ne znam kako da ti objasnim", začuđeno će Teodosije.

Mačkopas je zevao, a kada je sat na zidu verande otkucao četiri puta, poslao je Teodosija na spavanje.

„Bez reči protesta, dodao je Mačkopas, videvši da je Teodosije zaustio da nešto kaže. „Bez reči. Popodnevni san pomaže regeneraciju mozga. I ja spavam posle podne. Dovoljan ti je jedan jastuk. Ili dva? Budimo ozbiljni. Jedan. Koliko pokrivača? Četiri? Navikao si da se umotavaš, imamo ovde dva pokrivača, i ode gunđajući da donese još dva iz ormana. „Evo, četiri. Zaboravio si da opereš zube." Teodosije krenu, gunđajući i sam. Kada se vratio, video je da u zdelici ima još dve jagode, pa ih je zatražio.

„Ne, odlučno odgovori Mačkopas, „nećeš ih dobiti. Teodosije je duboko uzdahnuo. Mačkopas mu je poželeo laku noć zatvarajući za sobom vrata i odnoseći zdelicu, kada se ispod kreveta ili odnekud već pojavi Otilija. Na sebi je imala debelu pletenu haljinu dugu do zemlje. „Kao da je tkana od užadi, pomisli Teodosije i reče joj „Zdravo. Bio je srećan što je vidi.

„Govori malo tiše, hoćeš da te čuje onaj?"

I zaista, iz susedne sobe čuo se glas Mačkopsa kako nešto mrmlja iz kreveta.

„Reci mi da li si još uvek bolestan?"

„Danas sam još uvek bolestan, šapnu Teodosije, „i popio sam puno čaja protiv žutice.

„Pa na kraju krajeva, dobra je i žutica." Fantomka Otilija sede na krevet, brižno pazeći na ogromno klupko pokrivača.

Teodosije pomeri noge u stranu, pa oboje zaćutaše za trenutak.

„Kao što sam ti i rekla, od danas počinje nova etapa tvog obrazovanja. Pošto sam ti usadila teorijsko znanje o vladanju, od danas prelazimo na praksu. Upoznaćeš različite markantne vladare i njihove običaje i hirove."

„A da li to zna i Mačkopas?", upita Teodosije.

„Recimo da on nema ništa protiv. E, da vidimo gde idemo?" upita retorički Fantomka Otilija, te iz džepa svoje haljine izvadi notes sa kojim se s vremena na vreme konsultovala, pa reče:

„Idemo kod Sove Kaliopi, da posetimo plantažu jagoda."

Teodosiju je krenula voda na usta.

A, da ne zaboravim, nastavi Fantomka zatvorivši notes. „Uzmi i računaljku. Treba nešto da pomogneš Kaliopi oko rasada, dodala je Fantomka, pa se zamisli. Nakon dva vrlo duga minuta Teodosije poče da se vrpolji ispod pokrivača, što je Fantomku prenulo iz misli, te ona brzo ustade sa kreveta, otkri Teodosija i reče besno:

„Hajde onda idemo, šta čekamo?"

Kuća Sove Kaliopi nalazila se u sred njenog velikog imanja u jugozapadnom delu glavnog grada, na vrhu vrlo visokog drvenog stuba, sa kog bi Sova mogla nadgledati okolinu, a polja jagoda su se, zaista, prostirala u nedogled. Iz daleka su se takođe, mogli videti lopovi, a većina njih zavidela joj je na rodu jagoda. Posmatrano odozdo, njeno sedište izgledalo je kao kocka sa rupama umesto prozora i sa veoma krivim krovom od cigle, tako da se Teodosije jedva suzdržao da ga ne uporedi sa golubarnikom. Ali kad se popeo spiralnim stepenicama koje idu oko stuba, Teodosije je shvatio da je pogrešio. Kuća je imala kapiju i šest stepenica na ulazu, a unutra uopšte nije ličila na golubarnik: bila je lepo okrečena, sa tepisima zelene i plave boje, na zidovima je bilo par fotografija Sovinih predaka, kao i nekoliko figurica od obojenog stakla u obliku ribe, koje su bile uredno poređane na jednoj polici iznad stola u trpezariji. Svuda je lebdeo opojni miris jagoda.

„Ne mogu više da podnesem, ne mogu više da podnesem, kukala je Sova, vrteći se tamoamo, držeći pod nosem maramicu natopljenu sirćetom. „Tako je uvek kad dođe vreme berbe.

Teodosije je na stolu primetio činiju punu maramica, iz koje je Fantomka Otilija uzela jednu i stavila pod nos.

„Da, potvrdi ona, „tako miriše.

Kaliopi se brzo seti da je domaćica i odmah upita čime da ih posluži. Teodosije je tražio jagode, a Otilija nije htela ništa.

„Molim, reče Sova, „i kad kažem ‘molim’, to se ne odnosi se na tebe, već na dečaka.

„Ne volite jagode?, upita Teodosije. „Ja ih mnogo volim.

„Molim", ponovi Sova i izađe iz sobe.

„Naravno da ih ne voli, komentarisala je Fantomka Otilija. „Ti ne osećaš kako ovde miriše?

„Na jagode."

„Na jagode. Teodosije nije shvatio. „Sve vreme miriše na jagode, našla je za shodno da doda Otilija. „Pogledaj, i povuče ga do prozora, „svuda okolo su livade sa jagodama. Sova Kaliopi, sa svojim rasadnikom jagoda je više od trideset godina glavni snabdevač glavnog grada jagodama.

Videvši da Teodosije još uvek ne shvata, Fantomka Otilija dosadno zaključi:

„Dakle, što je mnogo je mnogo je."

„Vidim da si donela računaljku", rekla je Kaliopi, ulazeći u sobu sa jednim velikim poslužavnikom na kom je bila jedna zašećerena jagoda veličine bokala, jednu činiju sa pekmezom od jagoda, jagode sa roštilja sa pireom od jagoda, ragu od jagoda, slatko od jagoda, sirup od jagoda i jedan kuvani krompir.

„Krompir je ovde raritet, uzdahnu Kaliopi uz Fantomkino odobrenje, koja je tužno klimnula glavom. „Imam nekoliko u ostavi samo za odabrane goste.

Teodosije je učtivo odbio krompir. Ipak, režim ishrane Mačkopsa podrazumevao je, pored prekuvane piletine, skoro matematički precizno isečene krompire. Sova pokupi pažljivo sa tanjira dragoceni krompir i vrati ga u ostavu.

Kad je pojeo sve, Sova ga je zavidno pogledala, ali i sa divljenjem, a Teodosije se zavali u stolicu.

„E, reče Sova Kaliopi, „sada da pređemo na interesantnije stvari. Da se prošetamo kroz polja jagoda. Teodosije je bio jako nezadovoljan. Shvatio je zašto mu je bilo rečeno da uzme računaljku – da bi stajao na prozoru Sovine kuće, ili na nekom drugom sakrivenom mestu i brojao rasade, premeštajući plastične ptice sa jedne na drugu stranu računaljke. Ustao je sav utrnuo sa tronošca i krenuo stepenicama koje su se nalazile iza Sove i Fantomke.

„Pazi da ne slomiš vrat", posavetovala ga je Fantomka.

Plantaže su praktično počinjale od komšijinog stuba, koji se nalazio iza jednog reda muškatli, kojima hladovina Sovine kuće nije prijala.

Sova Kaliopi pružila је Teodosiju nekoliko motika i jedno kratko ralo, i tražila mu računaljku.

„Kopaj i ti koliko možeš, rekla je ona. „Otilija, skloni se ti u hladovinu. Pogledaj, imaš jedan tronožac ispod stepeništa.

Teodosije je okopao dva rasada, a onda je, preko ramena, pogledao Sovu. Ova je pažljivo pratila kako plastične ptice prelaze sa žice na žicu, povukla je hemijskom dve linije u notesu, a zatim je podigla pogled sa papira i rekla:

„Ubeležila sam te. Možeš preći na sledeći rasad. Ako će ti to pričiniti zadovoljstvo, dok radiš, mogu ti pričati događaje iz mog života. Dragi moj Teodosije, nisam imala lak život, kao što drugi pričaju o meni. Kad sam bila mala, moj otac, onaj kog si video na fotografiji u kući (u stvari, Teodosije je video po kući nekoliko fotografija namrštenih sova, ali kako je sličnost između njih bila prevelika, samo je Kaliopi mogla znati razliku među precima sa tih fotografija), pustio je u rad irigacioni sistem u ova polja, koja se nalaze pred tobom. Sada ti kažem da znaš, pokraj moje plantaže počinje imanje Minotaura Samoila, što gaji pečurke, proklet bio i on i njegove pečurke. Njima je potrebno mnogo vlage, a u ravnici retko pada kiša". Sova zastade u priči.

„Sačekaj malo, nešto mi ovde ne štima. Koliko si kopao?"

Teodosije pokaza rukom mesto gde je bio zabio motiku u zemlju prvi put. Kaliopi je brojala pogledom, pogledala u plastične ptice, uzdahnula i jednim pokretom protresla računaljku. Ptice su se, uz zveket, uredno premestile na jednu stranu računaljke.

„Vidiš, umesto da radim, ja ti pričam i grešim ovde u računanju. Rekla sam ti da je jednog dana došao Minotaur kod mog tate i obećao mu kule i gradove, da će sa njim podeliti prinos polapola, da će on snositi sve troškove, samo da napravi i njemu irigacioni sistem povezan za naš rezervoar. Naravno, obećao je on mnogo toga, ali ti to sada ne moraš da znaš."

Teodosiju, koji se odmarao naslonjen na motiku, nakon što je prekopao još jedan rasad, činilo se da je, izgovorivši ove reči, Sova jako pocrvenela. Toliko da je on to mogao videti i ispod perja.

„Moj tata, nastavi Sova, „smatrao je da ga ovaj dogovor sa Minotaurom ne košta mnogo, a njegovi naslednici će se godinama radovati prinosu pečuraka. Ali je ovaj lukavi stvor (ovde Sovi zadrhta glas), kad mu je tata iskopao celi sistem i povezao ga na svoj rezervoar za vodu, pocepao ugovor, te rekao mom tati otprilike ovako: ‘Šta si ti mislio, da sam lud da ti ceo život dajem polovinu prinosa skoro ni za šta?’ Jadni moj tata, ubrzo nakon toga se razboleo, a na samrti mi je zatražio da ga osvetim. Neću ulaziti u sitnice, bila je to tužna scena: bio je izmučen od bolesti, a ja sam mu sopstvenim suzama okupala ruke.

„Zašto?", Teodosije prekinu kopanje.

„Bila je to tužna scena, ponovila je Sova izgubljena u sećanjima. „Od tada neprestano smišljam kako da ga osvetim, ali ne znam kako.

„Rekla sam ti hiljadu puta, prosto mu preseci odvod vode iz rezervoara", reče Fantomka Otilija.

„A ja sam ti rekla hiljadu puta da ako mu presečem odvod vode iz rezervoara, mogu da se oprostim sa pečurkama."

Teodosiju se činilo da je Sova po drugi put pocrvenela i pažljivo je pogleda da bi se uverio. Uhvativši joj pogled, Kaliopi se vidno uznemiri i izgubi se objašnjavajući.

„Sad sigurno možeš da zamisliš kako je kad se sretnemo: pravimo se da se ne poznajemo, nećemo ni da se pogledamo, ali, ako se parcele ne nadgledaju, grehota bi bila da sve te pečurke propadnu, zar ne?"

„Da li je zao taj Minotaur Samoil?", prekinuo ju je Teodosije koji je bio u jagodama.

„Nije zao, odgovori Fantomka, „namrgođen je i antipatičan.

„Zao je i lukav", usprotivi se Sova.

„Svako ima svoje mišljenje. Sutra ću ga voditi kod Minotaura Samoila da ga vidi i on."

„Tvoja stvar, odvrati Sova vidno uvređena, „tvoja stvar. Ali samo da znaš da niko ko ima bar grama mozga u glavi ne ide tamo.

„To ti misliš. Drugi misle drugačije. Videla sam juče Zaštitnika Soma u poseti Minotauru", ovde Fantomka Otilija poče da šapuće i sagnu se do Sovinog uha, a ova besno skoči:

„Ma šta kažeš!"

„Tako je kako ti kažem, potvrdi Fantomka. „I ne možeš reći da Som Zaštitnik nema mozga u glavi.

„Pitam se šta može biti posredi."

„Spremaju se velike stvari, videćeš. Međutim, jedino mogu da se nadam da Samoil, tako zao i lukav za kakvog ga ti smatraš, neće slušati Somove predloge."

„To je tačno. Bar to, potvrdi Kaliopi. „Naime, kad bih morala da biram između Samoila i Zaštitnika Soma, izabrala bih Samoila. Samo da ne gledam onu nosatu ribu.

„Možda ćeš ga videti i pre nego što misliš. Znaš da se teško kreće u onoj njegovoj smešnoj tegli, i kad ide u posete, to radi zbog važnih stvari, zbog teritorijalnih afera. Ne znam tačno šta hoće, ali sutra najviše zbog toga idem kod Samoila, da ga ispitam. Možda ću uspeti saznam o čemu se radi.

„Tako mi se jedu pečurke, ali ne može", uzdahnu Sova Kaliopi, kao nevezano za prethodni razgovor.

„I Minotaur Samoil bi jeo jagode, ali vidiš da ne može", rekla je Fantomka, osmehnuvši se. Ali Kaliopi se veoma rastužila i činilo se da je više ništa ne interesuje.

„Zašto si tako neraspoložena?", upita je Otilija sa osmehom, gurkajući je ushićeno.

„Mislim na dane koje dolaze. Poslednje dve noći sam sanjala samo besmislice, Samoila, mog oca, Samoilovog oca, čak i Teodosija kad je bio još manji; u mom snu je imao samo dve godine. Iskočio je iz kolevke i trčao je kao lud kroz Dolinu Jagočuraka, a Samoil i ja smo hteli da ga ulovimo i stavimo u kolevku da spava. A tata mi je rekao da pomognem Samoilu da uhvatimo dete, a ja nisam baš htela, i na kraju – gluposti.

„Mene nisi sanjala?", upitala je Otilija.

„Ne, nisam", odgovorila je Sova, posle malo razmišljanja. „Sećam se da je Teodosije trčkarao udaljavajući se od Zida, a negde u daljini se videlo Hladno Jezero. Teodosije je trčao u tom pravcu, ka jezeru, čak su mu i pelene spale.

„Gluposti, Hladno Jezero se ne vidi sa Zida", ispravi je Fantomka.

„Rekla sam da je to bio san. Nije važno to, važno je da ja kad sanjam golišavo dete, nije dobar znak."

„Ko je bio golišav?"

„Kako ko? Teodosije. Ti ne slušaš šta ja pričam?"

„Slušam."

„A najsmešnije od svega je to da sam ja pevala u čitavoj toj jurnjavi", nastavi Sova.

„Ozbiljno?"

„Pevala sam, i sada kad bolje razmislim, kad god sam sanjala da pevam, to nije bio dobar znak."

„Preuveličavaš. O čemu je bila pesma?"

„Ne sećam se više melodije, ali reči su išle otprilike ovako:

Pod brdima visokim kao jelke,

Pod brestovima i hrastovima

boje mahagonija

Rastu jagode visoke kao jelke

I sijaju kao neonke roze boje.

Aj, aj, aj!

Pod travom, okruglom kao lopta,

Iz zemlje sa kiselim ukusom

Rastu jagode ovalne kao lopta.

Aj, aj!

Među cvećem sa mirisom narcisa

Aj!

Među stabljikama rododendrona.

Aj!

„Šta sve ovo znači?"

„Nemam pojma, odgovorila je Fantomka. „Meni se čini da je to tužna pesma.

„I meni. Dakle, ako me pitaš zašto sam neraspoložena, eto, zato sam neraspoložena. Gotovo, dosta smo radili", rekla je ona, zatvarajući svesku sa proračunima i gurajući sa jedne na drugu stranu ptice na računaljki.

Iz ovog razgovora Teodosije nije ništa shvatio i povredile su ga Sovine poslednje reči: „Ona nije ništa radila." Nije mu bilo jasno pogotovo kad je primetio da su, iznad njegove glave, Sova i Otilija razmenile značajne poglede koji se, u velikoj meri, tiču njega. Kaliopi ga zaštitnički potapša po ramenu.

„Nagradiću te. Hajde kod mene u ostavu da izabereš koju god želiš jagodu."

„Ostava Sove Kaliopi je bila nadaleko poznata u carstvu, objasni Otilija, koja se lakim korakom pela stepenicama oko stuba, a ispred nje Sova i Teodosije već su se zadihali. „Mnogi bi želeli da imaju bar jedan od eksponata kojima je napunila ostavu, jer ako hoćeš da znaš…

„Pusti ga, vidi on i sam. Kažem ti samo da bi imao predstavu, da imam jagoda iz mnogo berbi, pročitaćeš već na etiketama."

„Ne zna da čita, kaže iskreno Otilija. „Zna samo da sriče slovo po slovo i to samo ako su velika slova!

„Ni ja ne znam drukčije da pišem, samo velikim slovima, i hvala Bogu, pogledaj me, ne može se reći da sam niko i ništa", reče Kaliopi. Obrisala je noge o otirač sa natpisom Dobrodošli, koji je stajao ispred ulaza i stavila je ruku na kvaku. „Ne možemo svi biti naučnici", dobaci ona preko ramena.

„Ne, ali možemo da se potrudimo", uzvratila je Otilija. U ostavi, čija je vrata otvorila Sova jednim malim, čudnim ključem, na policama, lepo poređane, stajale su jagode svih oblika, boja i veličina.

„Pogledaj, radovao se Teodosije, „ljubičaste jagode! Kako su velike, kao brodovi.

„Imaju i jedro", reče Kaliopi, i povuče kanap koji je visio duž jarbola na jednoj jagodi. Odjednom su se otvorila neka platna od pamuka, koja su se na vetru raširila.

„Ima li koji otvoren prozor u ostavi? upita Otilija. „Otkud ova promaja? Zatvori makar vrata, inače će se Teodosiju vratiti prehlada.

„Jedan prozor je otvoren", nastavi Kaliopi, zatvorivši vrata (platna su se spustila). Onda ugleda žute, veoma čvrste jagode u obliku baštenskog alata, koji bi veoma dobro poslužio za okopavanje krompira – ali odkud sad krompir? – Zatim ugleda jagode u obliku mača, koje bi veoma dobro poslužile u slučaju da nas napadne Minotaur Samoil.

Rekavši ovo, Sova je zauzela ratnički stav, toliko komičan da je zasmejao Teodosija.

„Ovde su obične jagode, rekla je Kaliopi. „Uzmi.

Pošto se Teodosije nećkao, Sova mu pretrpa džepove jagodama.

„Napraviće se džem do kuće", komentarisala je Otilija.

„Da znaš da sam poboljšala sortu, ove su mnogo bolje od onih koje šaljem u Bukurešt."

Nekoliko polica dalje, Teodosije je primetio više jagoda raznih veličina, koje su bile veoma slične pečurkama, onako bezbojne plivale su u teglama. Kaliopi uzdahnu:

„Pogledaj moj rad tokom poslednje četiri godine. Ovo su veoma uspešne imitacije, ali samo imitacije. Bedni Samoil za života nije imao ovako velike pečurke kao ove moje. Nažalost, moje imaju ukus jagoda. Ponekad mi dođe da ih pobacam. Da ih niko ne vidi."

„I zašto ih ne baciš?", hteo je Teodosije da zna.

„Jer su dobre i ovako. U formalinu se ne kvare. To je moja čuvena ostava. Ako hoćeš nešto, izaberi bilo šta, samo nemoj ove jagode što liče na pečurke. Što bi rekla Otilija, načitana žena, emotivno sam vezana za njih, je l’ me razumeš?", nasmeja se Kaliopi i uštinu Teodosija za obraz.

Teodosije prelete pogledom preko eksponata iz ostave.

„A šta ima u ovom ormaru?", upita on, skoro dodirujući prstom metalnu ivicu sefa.

Sova je malo oklevala, zatim otvori sef. Iz njega se otkotrljala neka bezoblična tkanina plave boje, prekrivena mrežom i vezana koncima sa mnogo čvorova. Iza, u donjem delu ormara, bila je jedna plinska boca sa običnim plamenikom.

„Korpu držim napolju, u šupi za alat", objasnila je Sova.

„Šta je ovo?", ponovo je pitao Teodosije.

„Jagodaaerostat koji leti na vruć vazduh."

„I ovo leti?", upita Fantomka, gledajući prozirnu tkaninu sa nepoverenjem.

„Još kako, odgovori Kaliopi. „Posebno sam tretirala jagodu sa spoljne strane dok nije postala elastična. Naduvaš je, staviš plamenik ispod, vežeš korpu i letiš. A dobra je i za jelo.

„Pusti me da sumnjam", namršti se Otilija.

„Niko ne kaže da je moraš jesti."

„Želim baš nju", odlučio je Teodosije.

Sova uzdahne.

„Idemo dole da je naduvamo."

Kad je Teodosije poskakujući izašao iz ostave, Kaliopi se okrenu prema Otiliji, koja je stajala sa bocom u ruci.

„Vodi ga do kuće sa aerostatom i vrati mi ga."

„On misli da si mu ga poklonila."

„Ne mogu da mu ga dam, draga. Tom spravom gledam preko ograde, reče Sova slatkim glasom, munuvši diskretno Otiliju laktom, pa je i nagazi. „Naime, gledam i ja ponekad u baštu Minotaura, to nije ništa loše.

„Ne razumem šta hoćeš time da kažeš", reče Otilija.

„Razumeš ti veoma dobro, hoćeš samo da me naljutiš."

Sova pažljivo siđe stepenicama sa izduvanom tkaninom u rukama, pazeći da ne zgazi koju nit. Kad je stigla dole, otišla je do šupe sa alatom i vratila se odatle sa jednom pumpom i velikom pletenom korpom koju je potom dala Teodosiju.

„Uzmi žezlo, reče ona, „i približi ga ventilu.

Kad je jagoda bila napola naduvana, Otilija se sažali na Teodosija i odmeni ga. Sova stavi plamenik ispod balona aerostata i namesti ga iznad korpe. Tada se ogromna jagoda zakotrlja teško po zemlji, preko rasada koji je Teodosije maločas okopavao.

„Šibice, zatraži Kaliopi, zatim nezadovoljna krete stepenicama i vrati se noseći šibice. „Teodosije, hoćeš pustiti Otiliju da rukuje gasom, molim te?

Plamenik plave boje s roze trakama i žutim kružićima počeo je da gori ispod jagode, koja se polako uspravila i počela da se diže u vazduh lagano ljuljajući korpu.

„Pogledaj, radosno je vikao Teodosije, „leti!

„Pogledaj, šta to piše na njoj?, pitala je uzbuđeno Sova. „Niko nije bolji od mene u pisanju velikim slovima. Teodosije se udaljio par koraka od aerostata. „Idi malo više iza. Tako." Otilija je čvrsto držala korpu da bi sprečila aerostat da se digne previše visoko.

„Brže, pročitaj brže, koliko misliš da mogu držati?"

Počeo je da duva topao vetar, koji se kovitlao i vrteo preko rasada jagoda. Vetar naduva Teodosijevu pidžamu, podiže Sovi perje na glavi, te lako odvoji providnu Otilijinu bluzu. Od njega je i aerostat zatreperio. Na površini aerostata koji je izgledao kao da je od kaučuka, Teodosije je video jednu reč krupno napisanu žutom bojom. MIŠELIN – pročitao je u slogovima, a zatim je otrčao prema Otiliji, koja ga je ubacila u pletenu korpu. Sova je podigla ruku kao kapetan, i jagoda se zaljuljala i podigla sa zemlje.

Let aerostatom je za Teodosija bio veoma poučan. Nagnuta preko ivice korpe, a istovremeno pažljivo regulišući plamen ispod balona, Otilija je rukom pokazivala teritorije koje su se prostirale ispod njih. Zelene poljane sa crvenim bobicama, visoki toranj i Sovina kuća u daljini i Zid, koji je narandžastom linijom obeležavao kraj Kaliopinog imanja. Gledano sa velikih visina, to kameno zdanje je bilo impresivno. Zid je počinjao u podnožju jedne ne previše visoke stenovite planine, i pružao se širom celog okruga, a zatim je skretao prema jugu gde je nestajao iz vidokruga. Bio je dovoljno debeo da se mogao voziti bicikl po njemu.

„Neki misle da se Zid vidi sa Meseca", govorila je Otilija, povukavši rukom kroz vazduh jednu nevidljivu liniju koja je pratila oblik konstrukcije.

„Stvarno?", začudio se Teodosije.

„Tako kažu. Ako mene pitaš, mogu ti reći da nije… I kad bi bilo tako ne vidim čemu bi to služilo."

„Zapravo, čemu služi?"

„Taj zid, koji su podigli tvoji preci, služio je za odbranu. On je ponos ove zemlje i jedna od lepota kraljevine. U svim pričama uvek se spominje Zid. Obećaj da nećeš nikome reći ovo, ali kad su ga gradili, besramno su krali materijal. Neće priznati ni Kaliopi ni Minotaur Samoil, da su njihove kuće, koje su sagradili njihovi preci, sagrađene od ukradenog materijala sa Zida. Sutra idemo kod Minotaura i, molim te, pažljivo pogledaj zidove njegove kuće, ali ako možeš bez komentara. Kasnije, kada se postavilo pitanje održavanja zida, svi su prihvatili, ali ga je održavala samo opština parama koje je imala na raspolaganju."

Aerostat je promenio pravac i nastavio da leti duž Zida.

„Sad smo prošli, ali možeš videti da je u Dolini Jagočuraka zid mnogo propao, samo što se ne sruši. U svakom slučaju, ne služi ničemu", dodala je Fantomka, posle kraćeg razmišljanja.

„Zašto ga ne sruše?"

„Razmišljali su o tome. Ne može se rušiti. Zid je ponos naše zemlje. Pojavljuje se u poslovicama i izrekama. Pojavljuje se na mapama. Kaže se ‘sa ove ili sa one strane Zida’. A povrh svega toga, u Bukureštu su već potrošene pare za Zid. Prihvati to."

Kad su stigli ispred kule Teodosijevog dvorca Fantomka je počela da manevriše spuštanje.

„Drži se dobro", rekla je i okrenula ventil plamenika ulevo.

Jagoda je počela da mekša, a delovi obuhvaćeni mrežom, počeli su da se raspadaju. Teodosije je video kako kule nestaju među krošnjama drveća. Korpa je dotakla zemlju, podigla se još jedanput za metar, zatim se spustila i zateturala se po zemlji, pogazivši detelinu.

„Silazi dole", naredila mu je Otilija.

Teodosije je iskočio iz korpe, dočekao se na ruke i zakotrljao se po travi. Otilija je okrenula ventil u suprotnom pravcu, plamen se povećao; balon se ponovo naduvao i podigao u vazduh.

„Hodaj polako i krišom uđi u krevet pre nego što se probudi Mačkopas".

„Moja jagoda", skoro zaplaka Teodosije, podižući ruke za aerostatom.

„Vratiću je Kaliopi."

„Poklonila mi je. Moja je."

„Ne čuvaju se svi pokloni. Kad ti neko pokloni nešto veliko i dragoceno, kulturno je da odbiješ poklon."

Otilija je, udaljavajući se, nastavila da objašnjava zašto se skupi pokloni odbijaju, ali Teodosije više nije mogao lepo da je čuje. Odjednom, Fantomka shvati da priča uzalud, odmahnula je rukom i napustila letelicu. Aerostat se nageo na jednu stranu i promenio putanju. Sad je leteo nazad odakle je i došao.

Teodosije je prešao voćnjak, puzeći između šljiva. Na vrhovima prstiju se popeo uz stepenice verande (stolica za ljuljanje se ljuljala kao da ju je neko do malopre koristio, a zatim brzo napustio). Mačkopas je hrkao u svojoj sobi. Na satu je bilo pet do pet. Teodosije je protrljao dlanove, a potom se uvukao pod ćebe. Da bi prevario Mačkopsa, pravio se da i sam hrče, a onda je shvatio da Mačkopas u stvari hrče da bi prevario njega. Namestio je jastuk tako da može da sedne i da se nasloni na njega a onda je iz džepa pantalona izvadio šaku jagoda i počeo da ih jede.

Sloboda i nezavisnost!

Kako to misliš gde je obećana pomoć? Ne znam. Ja sam je poslao i trebalo bi da je već stigla. Jedino ako su bezdušni neprijatelji postali jači i gori nego što smo pretpostavili. Ali ako je ovo istina, znači da među nama imamo izdajicu. Onda teško nama, trebalo bi što pre da otkrijemo ko je to, pre nego što nas njegovo lukavstvo i zmijski otrov sustignu, i pre nego što pripremimo drugi transport. Ipak, moguće je da se varam, da bespotrebno paničimo kao neki ludaci, i da čak neoprezno i zlobno klevećemo našeg vernog brata. Toga se ja najviše plašim, a ne izdaje – jer mi smo odavno osuđeni na smrt, mrtvi smo u duši, a živimo iščekujući spas. Blatiti sopstvenog brata isto je kao da smo ga u srce smrtno ranili i ubili mu svaku nadu za spas. Jedno je poginuti za viši cilj, a drugo je ako te taj cilj ubije, što i jeste najtužnije. Nemojte verovati onima koji kažu da revolucija najpre ubija svoju decu. Imam nedoumicu: Kron je jeo svoju decu. Zato ja kažem da ne žurimo, najbolje je da sačekamo još dva, tri dana ili koliko je potrebno kako bi stigao transport do Petrile. Ako i posle toga ne bude stigao, tek onda sa bolom u duši da istražimo ko nas je izdao. Ako nije moguće svakodnevno, onda što češće da me obaveštavaš ti ili neko od naše braće ko ima manje obaveza.

Imam jednu veliku molbu. Nemoj misliti da sam zbog mog pasivnog boravka na imanju, daleko od krucijalnih događanja, zaboravio treptaje aktivnog života. Naprotiv, svakodnevno mislim na vas i na trenutak kad ću uzeti oružje i pobiti neprijatelje. Jedva čekam vesti.

Zdravlje i bratstvo.

II

Pečurke Minotaura Samoila

Mačkopas je bio jako mrzovoljan, i da bi dao do znanja Teodosiju da nije u svom elementu, otvarao je i zatvarao fioke i vrata ormara praveći veliku buku.

„Šta tražiš u ormaru?", upita radoznalo Teodosije.

„Moja je stvar šta tražim", ravnodušno je odgovorio Mačkopas zalupivši fiokom, a zatim se okrenuo prema Teodosiju Mlađem i namrgođeno ga upitao: „Gde su recepti?:

„U kuhinji su", odgovorio je Teodosije, ali se činilo da je Mačkopas bio jako nezadovoljan odgovorom, te je režeći izašao iz spavaće sobe.

„Aha, pronašao sam ih, čuo se glas iz kuhinje, „evo ih ovde. Dođi, molim te.

Teodosije je ustao sa kreveta, obuo papuče, bacio pogled napolje i video da se sprema kiša, a zatim obukao debeli ogrtač od moltona. U kuhinji je Mačkopas izgledao neuporedivo raspoloženije; pred njim na stolu nalazili su se uredno poređani kuvari.

„Šta kažeš na paprikaš od pečuraka danas?, upitao je on. „Bilo bi apsurdno da se ne slažeš, jer onda bih morao samo za tebe da skuvam nešto posebno.

„Ne, dobre su pečurke, obazrivo je odgovorio Teodosije, osećajući pretnju u glasu Mačkopsa. „Da li imamo pečurke?

„Baka mi je rekla da su pečurke najbolji protivotrov u slučaju trovanja jagodama."

„A ako se otruješ pečurkama, treba odmah da pojedeš kašu od suvog sira sa pirinčem", dopunio je Mačkopas.

„Ako se prejedeš pirinča, možeš dobiti zatvor, pogotovo ako nije dobro isceđen, a za to su najbolji lek jagode", zaključio je Teodosije, vrativši razgovor na početnu temu.

„U svakom slučaju, kod trovanja jagodama najbolji protivotrov su pečurke, ponavljao je Mačkopas zamislivši se na trenutak. „Da ne dužimo. Obuci se, budi dobar i obuj čizme, jer u šumi ima blata. I ponesi kišobran, za slučaj da padne kiša. Idemo u šumu da beremo pečurke, u redu?

Teodosije požuri u svoju sobu.

„Nemoj da razbacuješ stvari u ormaru, ne sređuješ ih ti", vikao je za njim Mačkopas.

U šumi, pod visokim drvećem čije su krošnje šuštale od vetra, Mačkopas je zaboravio na svu svoju ljutnju. Brao je pečurke, saginjući se graciozno i laganim pokretom desne ruke ih spuštao u vrbovu korpicu, prebačenu preko