In a Sentimental Mood

By Ivana Bodrozic

Džez standard In a Sentimental Mood iz 1935 godine, najpoznatiji u interpretaciji Djuka Elingtona i Džona Koltrejna, uspostavlja čudnovati dijalog sa istoimenom pesmom Ivane Bodrožić, koju s pravom možemo nazvati budućim izvorom. Ovo skriveno inspirisanje delom nekog prethodnika, kao kontrapunktualni, tajnoviti odnos između prošlosti i budućnosti, najbolje se uočava u stihovima: Jazz se sakrio / bojažljivo šušnuo metlicama / pred krstovima i kristovima, / pred glasnim očevima i sinovima. Da li su Elington i Koltrejn, svirajući In a Sentimental Mood, anticipirali autorkine strahove i drhtanja zbog muškaraca kojih više nema i zbog muškaraca koji, ma koliko jedne volela a druge mrzela, nikako da nestanu iz njenog života? Pravimo se hrabri s Coltraineom u ušima, drhti pod plahtom lirski subjekt od krvi i mesa, šćućuren uz, još uvek, voljeno biće; pravi je čas za povratak u vreme kad čudovište sve proguta, i kada je nužno sve one agresivne i ratoborne muškarce, koji bez prestanka pljuju i psuju, nadglasati muzikom, ma koliko sentimentalnom. Jazz je tako krhak, ljubavi, ali ovoga puta, kaže pesnikinja ohrabrena D molom, bićemo spremni. Iako je In a Sentimental Mood Ivane Bodrožić jedna od onih knjiga koje stoje između života i smrti, bez zadrške svedočeći o umiranju, tuzi, oduzimanju i patnji, život je u njoj ipak najčešće ispevana reč.
Sršan V. Tešin

• Language: Hrvatski jezik
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 15, 2018
• ISBN: 9788663510449

Book preview

Književna radionica Rašić

© Ivana Bodrožić

© za srpsko izdanje Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Aleksandra Rašić

Ivana Bodrožić

IN A SENTIMENTAL MOOD

Beograd

2018.

Crvene cipele

A kako bi bilo da živimo jednostavan život

na zemlji, ti i ja,

pored kanala Begej,

Begejci, Begejci, Torak,

lomimo jezik slovima, Rumunjima, pitanjima,

idemo utabanim putem,

duboko su skriveni atari,

zrakom lete topole, mace,

pišamo na opasnom mjestu,

pišali su krv prije nas,

bilo je opasno, nije pisalo ništa,

tu nema napuštenih salaša, kaže jedan dok peca,

okrenut nam leđima, poslije ribama vadi škrge,

stavlja ih na plastični stol u verandi,

gura prste u nazubljene šupljine, hrskavice pucaju

kaže ženi: opet su bili, opet su tražili

drugi ne čuje dobro, zgrčenom šakom probija medeni zrak,

pun bilja, mirisan, čuo je za te napuštene salaše,

ima ih i tamo i vamo,

ti pitaš za jedan, tamo gdje su lomili kosti,

ne čujem, kaže, vrti crnim prstima oko ušiju zaraslih od dlaka i pokrivanja,

još od onih noći kad su urlici sjedili nad ravnicom kao maglene pare,

korača unazad do prljavog jastuka na klupi pred kućom,

ne čujem dobro, kaže, nemoćno zijeva kao šaran iz kanala,

oni su umrli, svi su umrli, ponavlja

tražimo salaš, a ne ljude, vičeš,

ljudi su rođeni za to da umru,

to znamo i sami

oči nas prate, stotine pari očiju, iz bašta, s prozora,

procesije, s traktora i prikolica, sa hoklica,

to su moje crvene cipele, mislim, ali ti ne govorim,

moje glupe crvene cipele kojima hodam

po travi

žbunju

prašini

trnju

dok tražimo logor Begejci, tko će ga znati

je li ikad postojalo tako nešto,

a moralo je,

iz čega drugog bi