Here We Go Again

By Anelis Verbeke

Here We Go Again sadrži tri drame Belgijske autorke Anelis Verbeke koja je privukla pažnju svojim nagrađivanim romanima, ali se dokazala i kao uspešna dramska spisateljica.

Drama Rail Gourmet priča je o mešavini najrazlučitijih kultura u centru Evrope. Poslovni ljudi, evropski zvaničnici i turisti na peronima čekaju svoje vozove dok lokalni radnici i emigranati pakuju njihove obroke. Kakve su želje i težnje jednih i drugih? Postoji li raskršće na kome se nekada ovi ljudi sreću? Postoji li smisao?

Najbolje od Alme Maler je komad o turbulentnoj prvoj polovini 20. veka i samosvojnoj ženi, kompozitorki koja je bila supruga Malera, Gropijusa i Verfela, ljubavnica Кokoške, Кlimta, Zemlinskog i muza Albana Berga.

Here We Go Again napisan je kao gotovo neprekidna rasprava u kojoj se preispituje sve što se može reći o predrasudama, rasizmu i drugim bolnim temama. Ispostavlja se da su ljudi, nakon svih nastojanja da se razumeju, nakon svađa, prebacivanja odgovornosti i pokušaja da se smire, na kraju krajeva samo životinje.

• Language: Српски језик
• Publisher: Publishdrive
• Release date: Apr 30, 2024
• ISBN: 8681906194

Book preview

Here_We_Go_Again_K1_-_Design_Dina_Radoman.jpg

papirna

pozornica

RAIL GOURMET

(Vunderbaum)

Pozorišna verzija

Premijera: 18. februar 2010, Roterdam.

Koncept i izvedba: Valter Bart (Robert), Vine Diriks (Gabriele), Matejs Jansen (gitara, ples. mašinovođa) i Martje Remers (Rebeka)

Tekst: Anelis Verbeke, u saradnji s Vunderbaumom

Muzika (i tekstovi pesama na engleskom i francuskom): Jens Bauteri

Scenografija: Marten van Oterdejk

Koproducent: Roterdamsko pozorište

U saradnji sa: KVS

Posebna zahvalnost: deBuren, Rail Gourmet Belgija

PRVI ČIN

GABRIELE

monolog u odlomcima i pisma

(od kojih se pojedina izvode uz pevanje)

(Dok priča, Gabriele postavlja set bubnjeva i mikrofon.)

Zdravo.

Ja sam Gabriele.

Imam trideset i dve godine. Moja najdraža izreka o sreći dolazi iz Poljske i glasi: „Gde je ljubav, tu je sreća."

Najmanje draga izreka o sreći je grčka poslovica (testira mikrofon): „Ko želi da bude srećan, neka ostane kod kuće."

Studirala sam psihologiju, ali sad već skoro godinu dana radim za kompaniju Rail Gourmet. To je kompanija za pakovanje hrane ispod železničke stanice Brisel-Jug. Pomalo sam iznenađena da se ova prelazna faza i dalje razvlači. Hoću da kažem: Ne pušim. Ne pijem. Više. Zaista sam izgledala mnogo gore.

(Rukama udara po bubnjevima)

Radim ispod perona 1 i 2. Odatle polazi Evrostar za London. I ispod perona 3 i 4. Odatle polazi Talis za Strazbur i Pariz. Redovno menjam smene i odeljanja. Prvo pakujem obroke, zatim setove za posluživanje, ketering na peronu, i potom ponovo pakujem obroke. Zarađujem mesečno hiljadu trista evra neto.

(Testira mikrofon glasno uzvikujući vah-ha-ha-haj!)

Nikad ne želim da se podsmevam osećaju sreće zbog leta divljih gusaka na plavom zimskom nebu. Želim da čujem svoje disanje i otkucaje srca. Da me mnogo češće masira onaj tip iz saune. Ali i da ne očekujem previše od toga.

Šopenhauer je rekao: „Najsigurniji način da ne postaneš nesrećan je taj da ne težiš da budeš srećan."

I jedna još lepša, Senekina: „Bez druga, sreća je nemoguća."

(Ulazi bubnjar, nosi istu odeću kao Gabriele i ima istu frizuru. Posmatraju se s blagom nelagodom.)

Želim da poradim na svom poremećaju orijentacije, kako metaforičkom, tako i konkretnom. Dakle, gledati manje u pod i tražiti vizuelne orijentire: tornjeve, drveće, balkone.

(Gabriele počinje da gura bubnjara, sve agresivnije. Tuča u kojoj bubnjar izvlači deblji kraj.)

Najsmešnija izreka o sreći je egipatska: „Baci srećnika u Nil i izroniće s ribom u ustima."

Pišem pisma kolegama.

(Traži od bubnjara da ćuti.)

Zato što pisanje pisama pomaže. Da se misli srede i podele, da se granice intimnosti prekorače, da se detalji dokuče; pisma su tu mnogo svrsishodnija od žive reči. Zum Beispiel:

Draga Madelejn,

Nemam uvek kontrolu nad svojim besom i žao mi je zbog toga. Bilo je to zbog nalepnice na tvojoj kutiji za ručak, Madelejn. „Osmeh koji daš, UVEK TI SE VRAĆA."

To jednostavno nije istina! To nije istina! Koja je svrha tvog pokušaja da ubediš ljude u takav slogan, Madelejn? Zašto ne bi glasio: „Osmeh koji daš, uglavnom ti se ne vraća. Život je takav"? Taj slogan bi me mnogo više umirio.

Ali nisam želela da te rasplačem.

Izvinjavam se zbog toga.

(Tuš)

Srdačno,

Gabi

Dragi Ahmede,

Ne.

Cher Ahmed,

Zašto Mark mora da se zamara muslimanima i alkoholom? Bilo mi je sasvim razumljivo da ti je išao na nerve kada smo pakovali cezar salate.

Si mon français n’était pas si mauvais, podržala bih te bez oklevanja.

Da li su Markova pitanja…

(Prekida je bubnjar koji sada drži bas u rukama i svira.)

Ne! (Bas se još čuje.) Prestani!

(Muzičar skida bas s ramena.)

Da li su Markova pitanja imala rasistički prizvuk, kao što si mu glasno i jasno prebacio, u to ne želim sada da zalazim. Meni je važan mentalité. Kao da čovek mora da se opravdava jer ne pije alkohol.

I mene su podozrivo gledali kada sam po drugi put uzela sok od pomorandže s poslužavnika tokom novogodišnjeg okupljanja. Ou j’étais peut-être enceinte? Da nisam možda trudna? Zamisli.

Dobar je osećaj, Ahmede, kad daš sebi oduška pred istomišljenikom. Jer ti to jesi: istomišljenik. Nous avons les mêmes opinions. A od danas bih se čak usudila da kažem: un ami. D’accord, nikad nismo zaista popričali.

(Obraća se ka bubnjaru koji skida haljinu.)

Nemoj to da radiš.

(Bubnjar ponovo oblači haljinu.)

Nikad nismo zaista popričali. I ne prepoznaješ me kad se mimoiđemo na ulici. Mais nous sommes sur la même ligne, slažemo se Ahmede. Bar kad je u pitanju odnos prema alkoholu.

Iz sasvim različitih razloga, naravno. Ali ipak.

Nikome ništa ne zameram, ali kad sam čula Markov komentar, pomislila sam: ljudi, ljudi, budite dođavola SREĆNI što ne pijemo.

Zajedno smo trezni. Zajedno smo jači.

Srdačno,

Gabi

(Bubnjar ispušta visok očajnički zvuk.)

Draga Anja,

Danas je 7. maj i ja sam prestrašena jer mislim da sam srećna. Uživam u svom telu, u komšinici iz stana ispod mog, vremenu, stripu u novinama, svetlosti na travi, čudnom oblaku, u onom albumu grupe Hercules and Love Affair, i da, da, Anja, dođavola: u sveže skuvanoj šoljici čaja.

Uzrok tome bi – aaahhh – mogla da bude poseta Roberta Heselsa kompaniji. On je novinar za Job-at. Onaj časopis za zapošljavanje. Želeo je da me intervjuiše o sreći na radnom mestu.

Anja. Aaaahhh!

Njegov holandski akcenat.

Njegova kosa.

Kako je prstima obavio olovku.

(uzdiše)

Da li je moguće da ipak postoji ta jedna osoba za svakoga i da tu osobu odmah prepoznaš?

Mislim da je to moguće. Sada to mislim.

Pozdravi i poljupci,

Gabi

(Sledi deo koji prati muzika na bubnju i Gabrielini divlji krici.)

Dans tes yeux!

(BUBNJAR Quoi?)

Dans tes yeux!

(BUBNJAR Comment?)

Dans tes yeux!

(BUBNJAR Euh, écoute, euh …)

Dans tes yeux!

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

Dans tes mains!

(BUBNJAR Euh …)

Dans tes mains!

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

Ta manière de me regarder pendant que tu me poses des questions bizarres et intéressantes¹.

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

Attaque-moi!

(Tišina. Bubnjar i Gabriele zapanjeno posmatraju jedno drugo.)

Attaque-moi!

Il y avait des vapeurs dans mes oreilles et en même temps une aspiration intellectuelle qui est vraiment…

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

(Peva, bubnjar peva s njom:) Dans tes yeux dans tes mains attaque-moi… (ponavljajući)

Roberte!

Čoveče!

Da li i ti to osećaš? Reci da! Da li ćeš me zaista pozvati ako želiš više da saznaš o kompaniji Rail Gourmet? I o meni? Da li su ti moji odgovori bili korisni? Da li ćeš moći da napišeš lep članak?

Trenutno je tri sata ujutro, a ja nikad do sada nisam bila tako budna.

Kad otvorim frižider i vidim mleko, želim da plivam s tobom u bazenu punom mleka. A kad vidim rotkvice, zapitam se da li jedeš rotkvice i da li bi voleo da ti stavljam rotkvice u usta i da li postoji još nešto što bi želeo da probaš s rotkvicama.

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

Je vais me marier! Udajem se! Rekla sam komšinici iz stana ispod mog, madam Berger. Jer se osećam poput mlade. Okrugla mlada, pucam od želje i prepuštanja. „Félicitations pour votre mariage". Merci, madame Berger! À bientôt! Poljska poslovica kaže, madam Berger: „Gde je ljubav, tu je sreća!"

(Uzvikuje Va-ha-ha + bubanj.)

Uspaljeni tigre, podigni me. Baci me na postelju i poljubi me, ljubi me ljubi me ljubi me svuda gde si s mene ogulio odeću. Zgrabi me na svim mestima istovremeno. Ha! Ostavi mi ružičasti otisak ruke na zadnjici i izgrebi me svojim neobrijanim obrazima. Ha! Moje telo je tvoje platno, smotah te. Ha! Ja sam samo koža – ha! – i kosa – ha! – i meka – ha! – i vlažna – ha!

Kad se slabo zakašljem iz usta mi izleće leptir.

Ha! Ha! Ha! Ha!

Oslobodi me! Haaaaaaaaaaaa!

Srdačno,

G.

PS

Ja sam Gabriele

Ne Graciele

Pogrešno si mi izgovorio ime

Ali dakle

verovatno misliš

da sam poput

graciozne vile.

(Tišina, promena atmosfere, od mirne ka napetoj.)

Zdravo Roberte,

Zvonim na vrata tvoje lepe kuće u Briselu. Bila sam kod frizera i potrošila pola mesečne plate na donje rublje. Zato što si imao dodatna pitanja. Pitanja o sreći na radnom mestu. Želeo si da dođem kod tebe i odgovorim na njih. Nisi pozvao kod sebe nijednog drugog radnika iz kompanije Rail Gourmet, a preko telefona si zvučao kao osoba kojoj je izuzetno bitno da dođem. Dakle. Evo me! Otvaraš vrata. I ti si bio kod frizera. Lepo mirišeš.

Uvodiš me u prostranu dnevnu sobu.

Deca.

Majka im je možda umrla?

Jedno od dece mi seda u krilo. Devojčica koja se zove Čarli. Misliš da je Čarli vrlo osetljiva, ja mislim, Roberte, da liči na tebe.

Kako me gledaš. Šta sve želiš da znaš. Da li ponekad pomislim da skrenem život na drugi kolosek. Da ostavim sve za sobom i počnem iznova, s nekim drugim, negde drugde.

Da, naravno, Roberte. Što je pre moguće, što je dalje moguće, i s tobom. Gledamo se onako kako se ljudi retko gledaju.

A potom ulazi ona. Prelepa žena. Skupa odeća. Kako samo korača sobom. Odlučno. Nedokučivo.

Rebeka.

Beka, kažeš. Ona ti je žena.

Šta radim ovde? Šta sve ovo znači? I čemu tako skupo rublje?

Robert i Rebeka. Nekad su vam se sviđala, verovatno, imena koja počinju istim slovom.

Možda čak i potpuno isti inicijali.

Ne ljubite se. Pogledaš je iznenađeno, gotovo povređeno. Primećuje da si tako srećan što se vratila kući ranije.

Zatim pogleda u mene i pita: „Vous êtes la nouvelle femme de ménage?" Vi ste nova spremačica?

I umesto da bar odgovorim na holandskom, kažem:

„Non. Non."

Objašnjavaš joj da me intervjuišeš za članak o sreći na radnom mestu, i njoj, Rebeki, to je urnebesno. Još uvek čujemo njen smeh, iako više nije u sobi.

Želim da idem kući. Sada.

Navaljuješ da me otpratiš kroz mrak do metroa. Ćutiš dok prelazimo pešački prelaz i ćutiš dok se spuštamo pokretnim stepenicama.

Tek kad glasna zvonjava najavi da će nas razdvojiti vrata metroa, kažeš: „Pitao sam te da li ponekad poželiš da ostaviš sve za sobom, jer ja to želim. Mogu li da te pozovem?"

I toliko sam zapanjena da počinjem da klimam glavom tek kad je metro već u pokretu. Nadam se da si to video? Da li si video da sam klimala glavom? Tvoj je život nesrećan, a moj nepostojeći.

Tako želim da te usrećim, Roberte.

Mislim da to mogu.

Mislim da bi ti mogao da budeš moj život.

Volim te.

Gabriele

Zdravo… Rebeka!

(Bubnjaru nešto ispada.)

Dragi Antone,

Uvek si tako hrabar. Osećajan i srećan. Ti bar slušaš. Jedini si odgovorio na pitanje koje sam postavila za ručkom:

„Kako ljudska vrsta može da preživi još sto godina u svetu koji je u političkom, društveno-ekonomskom i ekološkom rasulu?"

Zašto i dalje guramo dečja kolica?

Svi su se istog trena razbežali. Osim tebe, Antone.

Stavio si mi ruku na rame i rekao: „Gabriele, moramo da se uzdamo u naš opstanak kao što se uzdamo u to da će sunce sutra izaći."

A… Nisam sigurna da je to istina, dragi Antone, ali bila bih tako srećna da sam ti.

Srdačno,

Gabi

A da: PS Mali savet. Kupi nove cipele. Zbog tih puminih papuča izgledaš pomalo tužno. To nisi ti. Izgledaš u njima pomalo beznadežno.

Ljubim te.

G.

Roberte,

Zašto ćutiš kad pomenem Gvadalupe? Ili Šangaj?

(Vrata na pozornici se otvaraju. Robert se iznenada pojavljuje. On i Gabriele se gledaju. Robert ponovo odlazi. Bubnjar uzima bas gitaru. Pesma koja se izvodi uz vrištanje:)

Hej, Roberte!

Zašto predlažeš samo zemlje iz okruženja?

Hej, Roberte!

Radije bih išla s tobom u Šangaj.

Samo vikendima. Samo vikendima.

Hej, Roberte!

Zašto predlažeš samo zemlje iz okruženja?

Hej, Roberte!

Radije bih išla s tobom u Njujork.

Zar nisi želeo da odeš? Zar nisi želeo da odeš?

Plovidba utrehtskim kanalima?

Dan u wellness centru.

Šetnja po tvom rodnom selu na Shirmonikogu.

Ispijanje kuvanog vina na panoramskom točku. U Briselu.

Odlazak na projekciju filma u 3D formatu.

Želim da znam šta ja tebi predstavljam.

Roberte!

DA LI SAM POKUŠAJ DA SE IZBORIŠ ZA SEBE?

DA LI SAM POKUŠAJ DA SE IZBORIŠ ZA SEBE?

DA LI SAM POKUŠAJ DA SE IZBORIŠ ZA SEBE?

Da li sam poslednja prilika da spasiš svoj brak?

Da li sam ti inspiracija za tvoj veliki evropski roman?

Hej, Roberte, zašto predlažeš samo zemlje iz okruženja?

Hej, Roberte, radije bih išla s tobom u Nju Delhi.

Samo vikendima. Samo vikendima.

Hej, Roberte, zašto predlažeš samo zemlje iz okruženja?

Hej, Roberte, radije bih išla s tobom u Manilu.

Zar nisi želeo da odeš? Zar nisi želeo da odeš?

Stvoreni smo da zajedno osvojimo Ande.

Da poput jednog tela zaronimo u Viktorijine vodopade.

Da vodimo ljubav u vozu u Argentini.

Da odemo negde drugde zajedno, zar to nisi želeo?

Roberte? ZAR TO NISI ŽELEO? Roberte!

(Nekoliko puta ponavlja ime, zatim prelazi na francuski izgovor imena.)

(Tišina.)

Zdravo REBEKA,

(Bubnjar ispušta palicu. Svaki put kad se izgovori ime „Rebeka" nešto padne.)

Ne poznajemo se baš, baš, baš, baš dobro, ali ipak bih želela da ti ispričam nešto.

Obično jezičko pitanje. Zanimljivost o našem jeziku. Naime, REBEKA, delimo isti jezik. Govorim holandski. Jahahah, pogrešila si.

Zar ne misliš da je čudno, REBEKA, da u našem bogatom holandskom jeziku ne postoji reč koja bi izrazila ono što bi se u francuskom nazvalo l’esprit d’escalier. Treppenwitz na nemačkom. Šta to znači?

Da li ti je poznat taj osećaj, Rebeka, kad te neko uvredi, a odgovor na uvredu ti dođe prekasno? L’esprit d’escalier opisuje taj trenutak – na primer na stepenicama dok napuštaš razočaravajuću zabavu – kada se s bolnom preciznošću setiš šta je trebalo da kažeš. Ta jedina tačna, zauvek izgubljena replika može danima da te proganja. Dok biraš mango u prodavnici, po treći put čitaš isti red ili posećuješ novorođenče u porodilištu. Svaki put se javi kad ga najmanje očekuješ. I taj veličanstveni odgovor se iznova usavršava, dok ne sklizne u preterivanje. Da li ti je poznato, Rebeka? Kad te obuzme ta frustrirajuća faza u kojoj prezireš sopstvenu sporost i alternativu koju si ispljunula. Da li ti je poznato? Meni jeste.

Kao onda kada si me pitala da li sam nova spremačica. Haha! Tada sam želela da ti dam drugi odgovor umesto „non, non".

Trebalo je tada jasno da ti kažem o čemu se tu radi, REBEKA, tako da znaš ko sam i da ti više ne padne na pamet da me omalovažavaš, jer tvoj muž spava sa mnom, tako da je nebitno s kim je u braku, dakle šta sam zapravo želela da ti kažem, Rebeka, jeste

nnnnnnnnnnggggggghhhhhhhhhhaaaaaaaaaaaaaaaa

aaaaAAAAAAAAAAAAAAAAAAg

(Bubnjar napušta pozornicu. Gabriele ostaje sama na pozornici)

Hej?

Zdravo Luk,

Danas nisi bio na poslu. Čula sam da se ne osećaš baš najbolje. Već sam to zapravo znala. Videla sam te. I ja sam bila u prodavnici prošle subote.

Kasirka me je pitala da li skupljam nalepnice za čaše i rekla sam joj da to ne radim. Da jesam, mogla sam da ih dobijem od te žene. Ali, dakle, ne skupljam nalepnice za čaše.

Videla sam kad si pao, Luk, pred drugom kasom.

Od svih ljudi u prodavnici, jedino sam te ja poznavala.

Ali nisam ti prišla, Luk. Istog trena ti je neko drugi pritrčao u pomoć.

To mi je bilo bitno da zapamtim, da ti je istog trena neko pritrčao u pomoć.

Pomogli su ti da ustaneš. Gledao si oko sebe, zbunjen, uvređen, ali nisi znao zbog čega.

„Doneću čašu vode", rekao je neko. Uvek čaša vode kad postane teško.

Jednom si mi rekao da se jako plašiš da te ne pošalju u prevremenu penziju, da uvek daješ sve od sebe da izgledaš srećno na poslu. Da čitavog života živiš u istoj kući. Da ti je majka umrla pre dvadeset i pet godina, a otac sada već pet. I sada si pao. Nešto ti je zadrhtalo u rumenim obrazima, nešto ti je puklo na čelu. Plakao si.

(Iza zida, čuje se muzika gitare, tiho.)

A ja sam plakala s tobom. To je bilo jače od mene. Povlačim crtu, jednu od mnogih, kod staraca koji padaju, plaše se i plaču.

Malčice sam sakrila glavu od kasirke. Suzdržavala sam se. A kasnije, u automobilu na parkingu, plakala sam iz sve snage i mogla sam samo da mislim o sledećem: tako to dakle ide, malo poživiš i onda padneš u supermarketu i tada znaš da nećeš još dugo.

(Iza drvenog zida ostali glumci počinju da pevaju kao četvoroglasni hor.)

Ali zamisli… Zamisli da se ne oporaviš, Luk, da li bi onda imao neku želju? Da nešto ispraviš? To ti je poslednja prilika da postaneš plemenito i veličanstveno sećanje dostojno divljenja. Tvoja životna priča zahteva srećan kraj, zar ne? Tokom scene na samrtnoj postelji sreća bi ipak trebalo konačno, konačno da se ukaže? Mada.

(Otvara vrata ka kulisi.)

(Obraća se ostalima:) Molim vas prestanite. (Pevanje prestaje.)

(Pismo se nastavlja:) Iskreno: čini mi se da je poslednji dan savršen trenutak za Fortunu da se pokaže u svoj svojoj banalnosti. Na primer u prodavnici. Ili da počnemo da čitamo knjigu koja nam se baš i ne sviđa. Ili da dragoj osobi kažemo nešto ružno što uopšte ne mislimo. I onda da provedemo poslednje minute pitajući se zašto smo rekli nešto tako čudno, baš toj osobi.

Ne, Luk, nimalo se ne uzdam u taj srećan kraj.

No, kako si mi zapravo?

Sve najbolje,

Gabriele

Hej, Anja,

Kako stariš, da li si nesrećnija, ili upravo srećnija?

Pozdrav,

Gabi

Hej zdravo, Anja,

Da li misliš da svi ljudi misle isto kad pričaju o sreći?

Pozdrav,

Gabi

Hej, Anja,

Šta misliš da predstavlja anomaliju: sreća ili nesreća?

Da li može da te uteši kada su drugi ljudi nesrećniji od sebe? Ovaj, od tebe?

Da li nas sport čini srećnim?

Sve najbolje, i pozdrav,

Gabi

Jako čeznem za Elom Ficdžerald. Želim da mi priđe u svečanoj haljini, ljupko i majčinski. Da me pogleda srnećim očima punim razumevanja, nasmeši se otkrivajući razmak između zuba, da me pritisne uz svoje mekano rame gladeći mi kosu. „Ooowww baby, zastenjala bi. „Ooowww Ella, odgovorila bih. I s punim uverenjem bih joj obuhvatila pozamašni struk.

(Muzičar se vraća na pozornicu. Uzima bas gitaru. Pesma:)

Baby you take my house. Oh, baby you take my shoes. Oh,

baby you take my pony.

But you’re leaving me behind. Oh, give me back my pony.

Before you make me …

(Nagli prekid.)

Roberte,

Zašto uvek više toga nestane nego što čovek dobije? Nikad nećemo zajedno otići dovoljno daleko. Nikad nećemo biti zajedno dovoljno dugo.

Zato što ti to ne želiš. Ipak ne sasvim.

Slobodno idi. Mogu da se staram o sebi.

(Pesma se nastavlja.)

Why don’t you say anything? (Muzičar: ‘Why?’) I said: why don’t you say anything? (Muzičar: What do you want me to say?) Oh no, no, no … You better shut up, baby, before

you make me …

(Nagli prekid.)

(Šapatom:) Sutra ću se probuditi. Okupaću se i obući. U liftu ću sresti komšinicu iz stana ispod mog i ona će me pitati da li se razvodim. Klimnuću glavom. Zatim će me uhvatiti za struk, jer ne može da mi dohvati ramena. Ali neću se utešiti. Naprotiv, ja ću pokušati da utešim nju. Reći ću: madam Berger, moramo da se uzdamo u naš opstanak kao što se uzdamo u to da će sunce sutra izaći. Zatim ću otići na posao. Osećaću se potpuno drugačije jer ti više nisi u mom životu, ali ću ipak sve raditi potpuno isto kao pre toga. Pakovanje obroka, setova za posluživanje, ketering na peronu, pakovanje obroka.

Gabriele

(Pesma se nastavlja:) Baby, you gave me some, and I gave you some (Muzičar: I gave you some) and then you gave me a lot of (Muzičar: I gave you a lot of). And then you shot me down. Oh, stop the bleeding. Before you make me cryyyyy …

Draga Anja,

Između dve osobe se javlja posebna veza kada nekoliko puta dnevno moraju odrično da odgovore na pitanje da li imaju ili žele da imaju decu. „Amor fati", šapnula sam ti danas popodne. Nauči da voliš sudbinu svoju. Ali izgledalo je kao da te latinski pomalo plaši. Promrmljala si nešto o klozetu i dodatnim sudovima iz Evrostara i otrčala u toalet.

Potrčala sam za tobom. Kada si se zaključala u kabini i više nisi mogla da mi pobegneš, tada sam te pitala šta bi poželela ako bi želja mogla da ti se ostvari. I možda si samo želela da me se otarasiš, ali iz topa si odgovorila, kao da nisi morala da razmisliš ni na trenutak: veoma mnogo sreće!

Pa sam te pitala da li pod srećom misliš „chance". Dakle, da li želiš život u kom bi često imala sreće, to je dakle sreća kao periodično slučajno odsustvo malera. Ili možda misliš na divan osećaj sreće koji bi te preplavio, makar to bilo samo jedanput, kao što te nikada do sada nijedno drugo osećanje nije dotaklo. A ako si, dakle, mislila na to drugo, odnosno na sreću kao preplavljujuće iskustvo, da li smatraš da ti je potreban neko ili nešto iz spoljnog sveta, odnosno da nešto van tebe treba da te usreći, ili veruješ da se istinska sreća nalazi u tebi samoj i da samo mora da se oslobodi, i da, dakle, za tim čezneš, za oslobođenjem sreće koja se već nalazi u tebi.

(Tišina.)

Dugo sam čekala na odgovor. A kada je izostao, pitala sam: „Anja? i rekla si: „Da? i pitala sam: „Koju od te dve sreće, Anja, onda iščekuješ? i rekla si: „Ne znam. I dugo sam čekala da vidim da li će još nešto uslediti. Konačno si rekla: „Gabi?, i rekla sam: „Da? i tada si rekla da ne možeš da ideš u toalet ako znaš da te neko čuje. Tako da sam otišla.

Ali opet ću te pitati, Anja.

Zato što je moguće da oslobodiš sreću koja se nalazi u tebi. Moguće je probuditi se iz sna u kome peva muški hor. Zrak sunca ispunjava sobu i probija ti se kroz zatvorene kapke. Sedaš na ivicu kreveta izuzetno opuštena. Vazduh koji ti počiva na toplom, nagom telu je savršene temperature.

Šetaš kroz kuću i primećuješ da je to lepa kuća. Često si se selila, ali sada si kod kuće.

Prolaziš pored ogledala u koje retko gledaš, jer ti se uglavnom ne sviđa ono što vidiš. Ali sada neustrašivo gledaš u svoj odraz i blistaš, ne možeš da odvojiš pogled od sebe, skoro da si naterala samu sebe da se zarumeniš. I uprkos grčkom mitu koji ti se preteće vrzma po podsvesti,